Prije rata Zagreb je bio prepun specijaliziranih ćevabdžinica. Radilo se o relativno tipiziranim lokalima s plinskom grill pločom (ćevabdžinice s pravim roštiljem bile su rijetkost) koje su prodavale isključivo ćevape u somunu u velikoj ili maloj porciji. One ambicioznije još su držale pljeskavice.
Stilski gledajući, ćevabdžinice su se dijelile na pečenjare koje su pripremale ćevape u blokovima od četiri komada, i one koje su pekle pojedinačne ćevape: u drugom je slučaju velika porcija imala deset, a mala pet ćevapa. Ćevabdžinice su točile bezalkoholna pića i jednu ili dvije vrste piva. Neke su držale jogurt i kajmak.
U osamdesetim su godinama ćevabdžinice bile svugdje oko nas: na potezu od Maksimira do Kvaternikova trga radile su najmanje četiri, od kojih je ona na Kvatriću bila jako velika i neprekidno puna. Nije bilo tramvajskog okretišta bez svoje ćevabdžinice.
Ćevabdžinice su bile popularne kao i pizzerije. Danas su u centru Zagreba ostale samo dvije starinske ćevabdžinice; jedna u Staroj Vlaškoj a druga na početku Tkalčićeve, no lokal u Tkalčićevoj ima puno širi asortiman od starih ćevabdžinica. Premda su ćevapi i dalje najprodavaniji pojedinačni artikl u zagrebačkom ugostiteljstvu, ćevabdžinice su gotovo izumrle. Evo zašto.
Prvo, uništile su ih roštiljarne sa svojom širokom ponudom velikih porcija mljevenog mesa pečenog na drvenom ugljenu. Minimalistička forma klasičnih ćevabdžinica postala je neprivlačna u usporedbi s relativno bogatom ponudom roštiljarni.
Drugo, uništili su ih kebabi. Kebabi sada mlađoj publici pružaju isto ono što su pružale ćevabdžinice prije trideset i više godina: puno kalorija iz začinjene masnoće za malo vremena i za malo novca. Kao što su buregdžinice nestale zbog pekarnica, tako i ćevabdžinice nestaju zbog roštiljarni i kebaba. Što bi sve bilo nevažno da se ne radi o dvije prve, originalne forme domaćih fast food lokala.
