Na uglu Petrove, preko puta nogometnog igrališta Matematičke gimnazije, više nema Kill Grilla. Na zatvorenim restoranskim vratima nema nikakvih obavijesti, dok je dvorište pusto, zapušteno, s ponešto dasaka u desnom kutu, gledajući od Maksimira prema Kvaternikovu trgu.
Zadnja Facebook objava Kill Grilla datira iz listopada lanjske godine. Načelno govoreći, uvijek nam je žao kada se restorani zatvaraju, osim u slučaju pomalo perverznih i jako amaterskih projekta poput Kill Grilla.
U Kill Grillu jeli smo samo jednom, prije otprilike dvije godine ili nešto manje. Prvo nam je u oči upala neobično dobra ponuda vina za prosjek zagrebačkih roštiljarni. Pokazalo se, međutim, da su crna vina bila topla poput čaja. Zatim smo uočili neobične natpise na crnim pločama, koji su nas zauvijek udaljili od Kill Grilla.
Kill Grill, koji se vinskom kartom, uređenjem stolova, izvrsnom glazbom, pa i poslugom pokušavao predstaviti kao ozbiljan restoran, istovremeno je koristio metode najnižih ugostiteljskih žanrova, pa je nudio jela od mljevenog mesa težine od jednog do tri kilograma. Pljeskavicu od tri kilograma prozvali su po prelijepoj Umi Thurman, što zaista jest perverzno. Ako radite tako nešto niste restoran, nego najniži trash fast food. Ako, pak, želite biti restoran, ne pečete pljeskavice od tri kilograma (koje se ionako ne mogu ispeći, barem ne na roštilju).
Kill Grill bio je očigledno krajnje neprofesionalni pokušaj nekih ljudi koji ne znaju mnogo o hrani da zarade ponešto novca, na tada rastućem trendu interesa za roštilj u Zagrebu, što je kratkotrajno funkcioniralo jer je prije par godina Kill Grill znao biti itekako pun.
Kill Grill , međutim, baš nikada nije imao nikakve veze s ozbiljnim i odgovornim pristupom hrani. Pa nam nije žao što je njegovo dvorište opustjelo i što na vratima više nema nikakvih tragova da se ondje donedavno jelo i pilo.
